„I’ve become passive. I don’t invent. I don’t yearn. I manage, I cope.“

 Susan Sontag

U ovim turbulentnim vremena koja naizlged izgledaju potentno i inspirativno za umetničko stvaranje, stiče se utisak kao da više nema šta da se kaže. Došli smo do momenta kada realanost i dešavanja oko nas preuzimaju primat nad ljudskom maštom, samim tim i kreacijom, da publici lagano, sve češće, postaje nejasno koja je razlika između umetničkog dela i samog života.

U tom smislu, biti umetnik danas je jako teško. Ne samo zbog loših uslova, manjka sredstava za opšti opstanak, nedostatak svesti da je umetnost jedan od temelja svake civilizacije, već i zbog činjenice da se sada svako može nazvati umetnikom. Od tinejdžerke koja u svojoj sobi stvara TikTok sadržaj do čoveka u penziji koji naprasno shvata da je talentovan, za ko zna šta. Sloboda koju su nam dale nove tehnologije i razvoj razmene informacije, približio je ljude, ali istovremeno stvorio đubrište ideja i konfuziju misli, koje devalviraju percepciju onoga koji posmatra. Jednostavno rečeno – predozirani smo raznoraznim sadržajima.

Praznina je pojam kojeg se svi plašimo, a možda najviše umetnici. Strah od belog papira nije nastao juče, a danas je možda, poput svih modernih fobija, još i intenziviran, pod pritiskom da se po svaku cenu mora ispuniti prazan prostor. U tom smislu, Milan Antić, čini se, ulazi u svesni rizik i pravi iskorak  u svom stvaralaštvu, ulazeći u sfere u kojima se do sada nije kretao. Njegova želja za eksperimentisanjem i ispitivanjem granica sopstvene kreativnosti,  pruža mu mogućnost da transformiše svoja razmišljanja u nove oblike. Koristeći slikarski postupak koji je zasnovan na istraživanju odnosa između vremena, prostora i forme, njegovo promišljanje egzistira na meditativnoj pažnji i može se opisati kao težnja ka stanjima kontemplacije putem stvaranja jednog sveta zasnovanog na obrascima i ritmovima preuzetih iz prirode.

Dakle, on se prepušta izvesnom umetničkom ekcesu, nalik pustolovima koji po prvi put staju na nepoznatu teritoriju i otkrivaju nove kontinente, relativizujući granicu između prostora i umetničkog dela, posmatrača i umetničkog dela, duhovnog i materijalnog, javnog i intimnog.

Milan Antić pokušava da se vrati na početak, da shvati šta znači iracionalno se prepustiti nesvesnim osećajima za oblik i boju, započeti povratak umetnosti koja može da provocira i bez slanja bilo kakve poruke onima sa jeftinim kartama. Baš onako kako je bilo i pre pametnih telefona, mejla, faksa i zaprežnih kola koja su vukla sentimentalna pisma iz rata.

Ovo je na neki način borba sa samim sobom da se nađe smisao u besmislu koji živimo dosta dugo. Možda i predugo.

Jordan Cvetanović

Milan Antić (Beograd, 1984), diplomirao na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu 2010. godine, odsek slikarstvo. Doktorirao 2018. godine na istom fakultetu. Radovi Milana Antića do sada su, u okviru grupnih postavki od 2006. godine, bili predstavljeni na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Učesnik je više umetničkih radionica i rezidencijalnih boravaka internacionalnog karaktera (Pariz, Minhen, Solun, Sofija, Beograd). Samostalno izlaže od 2010. godine: Umetnički prostor U10 (Beograd), Galerija FLU (Beograd), Centar za grafiku i vizuelna istraživanja (Beograd), Srpski kulturni centar u Parizu (Pariz), Umetnički centar UBSM (Beograd), Galerija Haos (Beograd). Autor je niza likovnih intervencija u javnom prostoru. Radovi mu se nalaze u brojnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Njegov rad u oblasti vizuelnih umetnosti je više puta nagrađivan. Od 2011. počinje da radi na FLU (Beograd) u zvanju asistenta, a od 2014. u zvanju docenta na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.