Изложбом у ужичкој галерији Рефлектор, Александар Димитријевић један од њених оснивача на неки начин заокружује део својих дугогодишњих активности који су били посвећени истраживању многобројних појава и феномена који се директно или индиректно рефлектује кроз његово стваралаштво, као што су статус уметника у домаћој средини, професионално бављење уметношћу и њена рецепција од стране јавности, али и многобројне друге појаве и проблеме које прате савремену уметничку продукцију.
Димитријевић као веома продуктиван уметник, са мноштвом радова и серија које само на изглед личе једни на друге и овом поставком потврђује чињеницу о неопходности добре продукције, која као крајњи исход резултује квалитетним визуелним материјалом. Окосницу ове изложбе чине радови који су настајали као последица инкорпорирања делова стварности које је Александар проналазио и сакупљао скоро сваког дана. Ти делићи и комади, како сам уметник каже „исечци из живота других људи“, постају материјал који се рекомбинује, редукује и трансформише у представе које својом вишеслојношћу и свеобухватношћу надилазе наративе и дискурсе који проблематизују свакодневни живот као скуп социјалних активности, обичаја и пракси. Поред тога што овим поступком постају документи једног времена, они су значајни јер нас повезују и позитивно идентификују са уметничким делом, дају нам поглед у реалност која нам није страна. Свако од нас ће нешто препознати, видети и опазити на Александровим сликама, и управо у овој чињеници лежи кључ за читање и разумевање његовог рада.
Један део радова које је већ неколико пута излагао у различитим формама изведен је на бази интерпретације графичких елемената преузетих из свакодневног живота. У питању је различит, углавном штампани материјал који уметник пасионирано сакупља већ дуже време и који сада већ чини праву малу колекцију одбачених предмета који сведоче о томе како проводимо слободно време, о доколици, игри и другим стварима. Ови уметнички безначајни предмети, и ситуације, разним уметничким поступцима се инкорпорирају у слику, користе као делови слагалице, као својеврстан мозаик делова стварности којима смо свакодневно окружени. На тај начин слика више није само продукт духовне активности самог уметника, ментална пројекција његовог имагинеријума, она постаје огледни простор и екран
јавног дискурса, диспозиција социјалне активности која се одвија у сваком тренутку и по сопственим правилима. Друштво са свим својим нус производима постаје коаутор слика и радова, интегрални део Димитријевићевих дводимензионалних представа. Нове слике димензија 2х2 метра уметник је сликао тако што је без припремних радњи, без скица и претходно направљених планова, саме артефакте на лицу места комбиновао и пребацивао на платно. Скоро несвесно, аутоматски боја, артефакти, линије и форме се комбинују у зависности од потребе и ситуације. Овај ликовни амалган кореспондира са визуелним загађењем у коме живимо, доминацијом слике, фотографије и разноврсног штампаног материјала који нас прогања.
Следећу целину чине радови који су настали интервенцијом на аматерским сликарским делима, делима која су пронађена на улици или отпаду, купљена на пијацама или бувљацима. Интервенцијом на њима и смештањем у потпуно другачији контекст, Димитријевић их презентује као својеврсне „реликвијарне предмете“ доводећи у питање појмове као што су копија, оригинал консеквентно и само преузимање као праксу. Трансформишући слике и објекте који овим процесом губе свој физички и функционални контекст, оно што Димитријевић директно ради је постављање питања о аутономији уметничког дела у добу масовне продукције. Ти нови предмети нису ту како би смо уживали у њиховим естетским својствима, они су ту како би скренули пажњу на померене односе унутар друштвеног и медијског дискурса који све проглашава артом а сваког уметником. Задржавајући већи део визуелне представе у комбинацији са семиотичком интервенцијом којој Александар прибегава, мења се значење „оригиналног“ рада, ствара нови и уједно проблематизује поље које је у корелацији са текстуалним наративом (исписом). Овај сегмент поставке обогаћен је и са документарним видео радом којим се гестови апропријације бележе као перформативна радња уметника.
Рад Сликарство би могли да окарактеришемо као процесуалан рад који ће на изложби бити представљен и као документарни видео рад који је сниман током настанка самог рада али и као артефакт. Александар је на зиду свог студиа насликао гигантску слику величине 2,4 са 4 метра која је свој кратки живот завршила тако што ју је уметник састругао и спаковао у 3 велике стаклене декларисане тегле напуњене са око 3 кг сликарско/грађевинског материјала. Поред пројекције и објеката, овај рад ће своју манифестацију имати и у виду фотографије претходног и потоњег стања, визуелних докумената једног креативног али надасве узалудног посла какво је у суштини и сликарство код нас. Александара овим радом као и читавом поставком проблематизује питање самог бављења уметношћу у домаћој средини, која или нема став апропо уметности, или своја (не)размишљања и поимања савремене уметности везује за естраду и медије. Уметник препуштен сам себи.
Тегле са шутом Александар је у различитим ситуацијама и формама радио претходне 2-3 године. Рад Сликарство и по својој форми и по свом садржају проблематизује питање непостојећег, односно слабо развијеног и надасве нерегулисаног тржишта за радове савремене уметности. Вредност уметничког дела се у таквим околностима своди на „пијацу“ односно купопродајни процес који се често може поредити са прекаријатских односима. Тегла пуна шута је не естетски, не привлачан продукт уметничког рада и за разлику од свима познатог и пожељног „уља на платну“ као ултимативног грађанског комодитета, она сублимира и симболише тежак рад и узалудност бављења уметношћу. Са друге стране он је уметнички стејтмент, добро промишљен и заокружен концептуалан рад.
Вера у уметност као процес и активност која можда не може променити свет, али која може позитивно утицати на појединце, на њихову перцепцију света око себе и делатност која ствара и изазива емоције и емпатију, присутна је код Александра Димитријевића, у комбинацији са невероватном енергијом којом се посвећује раду и постављању кључних питања која се тичу свих нас.
Саша Јањић